...šanse su mi bile minimalne...htela sam da odustanem u startu...toliko neprijateljskih pogleda...vidim im u očima da žele da me unište...mrze me što ih se ne plašim...i što se oni više plaše mene...reže što uopšte postojim...mogu da se vratim, ali to ne činim...mogla sam da odem odavno...krećem, pristajući da me rastrgnu ako ne uspem da ih pobedim...ne gledam desno...posebno ne gledam levo...samo pravo...do cilja...i uspelo je...bravo!!!

Greškom izvesnog majstora srušilo se pola zida u mom stanu. Tako je nastala rupa u sobi koja je trebalo da posluži kao sigurna zaštita od prašine i ostalog djubreta koga ima u tonama kada se renovira stan što silom prilika radim već dve nedelje. Kroz nastalu rupu mogu ja da prođem. A prošla je, naravno, i fina bela prašina koja je kao bela smrt prekrila sve što je bilo predviđeno da ostane čisto. Drugim rečima, sve što imam, osim vrata i prozora u drugim delovima stana, sve je puno prašine... Moj bes je teško opisati. Pomenuti majstor već je u mojim mislima, a i ovde na blogu, umro mučeničkom smrću, gušeći se u prošlogodišnjem rasolu iz Rozinog burenceta, a zatim je dvaput samleven u mašini za meso i dobro zabiberen, kako bi postao upotrebljiv za Vidrine sarme. Tim sarmama mogla bih da nahranim drugog majstora koji je došao da popravi ono što je njegov prethodnik uradio, mada je bilo i drugih predloga u vezi sa tim od kojih smo za sada odustali... Elem, drugi majstor doneo je tonu peska u moj stan kako bi zakrpio rupu svog vajnog kolege. Potrošio je pola. Druga polovina stoji nasred moje dnevne sobe kao marsovac. Niko ko je ovih dana dolazio kod mene nije uspeo da je pomeri. A onaj preživeli majstor je nedostupan...možda je stvarno pojeo sarme... U kakvom je stanju moja kućna džungla, 30 albuma, sedam, osam slika, oko 200 knjiga, sitne drangulije sa polica, hrpa prekrivača i jastuka... tužno je i zamisliti...kao scenografija za neki horor film... Od sinoć do jutros veš mašina radila je pet puta. Svaka sitna drangulijica prošla mi je kroz ruke i kroz magičnu krpu... podsećajući me svaka na svoju priču...muzička kutija od tetka Irene...slon od crnog mermera iz Egipta...plava vazna od Tanje...kutija za nakit koju mi je kupio Marko...Uroševa fotografija u retro ramu...mirišljavi štapići koje sam kupila sama...školjka za koju me je Una ložila da je sama izronila...dve lampe iz Ikee i jedna iz indijske prodavnice... Jutros sam počela da usisavam knjige...nemoj usisivačem, kaže mi Verica, udari jednu o drugu...i tako, jednu o drugu...sudaraju se ovde od jutros Vujaklija sa Ćorovićem, Vebster sa srpsko-hrvatskim rečnikom, a Prosvetine enciklopedije jedna sa drugom...Andrić sa Kišom...Ćosić sa Baraninom...Koeljo sa Denom Braunom...Igo sa Hemingvejem...i gomila nečega što ne znam ni šta je...skoro pola metra Dostojevskog tuklo se samo sa sobom...Mešu Selimovića sam lupila Crnjanskim uz izvinjenje...Politikinu Britaniku udarala sam jednim tomom o drugi...što me podseti da poslednji tom nikad nisam kupila...završila sam više od pola...još me čeka tzv Biblioteka velikih romana...i neki šareniš...e, da i Tolstoj...ako sam majstore preživela...valjda ću i Tolstoja... Na poslu misle da sam na nekom terenu...pssssst!

...ok, polako se zahuktava uobičajena kolotečina...posao, škola, obaveze ostavljene za posle odmora, a tu su i one nove...na poslu novi šef, sa obavezama stara fora ( ni diram ja njih, ni diraju one mene, pa ko duze izdrži), ali sam se zbog škole gadno iznervirala. Već! Elem, birajući školu za moju ćerku imala sam svojevremeno dve varijante – jednu preko puta i jednu malo dalje. Ta preko puta je samo to – preko puta. A do one druge imamo jednu veliku i tri manje raskrsnice, ali niz drugih prednosti. Škola ima obezbedjenje i ogradu oko celog dvorišta, u školi nema droge, nema sekti, nema ulazaka sumnjivih prodavaca koječega i deljenja letaka, sva je skockana spolja i iznutra, što se kaže škola je na glasu, mada je moj glavni kriterijum bila bezbednost...i ja pomislih da sam dobro uradila izabravši dalju, ali očigledno bolju školu. Mislila sam da sam sve predvidela. Ili bar sve bitno. U prvoj nedelji jednoj devojčici iz razreda moje ćerke iz ranca je ukraden mobilni telefon. Manje-više šta ja mislim o nošenju mobilnih u školu. Bez teksta me je ostavilo ono što je učiteljica istog dana rekla na roditeljskom sastanku, pričajuci o kradjama medju prve tri tačke dnevnog reda. I rekla je otprilike ovo – da se razumemo, krade tu i tamo i poneko dete, ali ono što je strašno to je što kradu nastavnici i to pouzdano. Njenoj koleginici je iz zbornice prošle godine nestao novčanik, a bilo je i još nekih slučajeva i svi znaju da to nije moglo neko dete da uradi. Ako je neka uteha, kazala nam je učiteljica, sigurno nije lopov niko od nastavnika koji predaju mladjim razredima. I tako... Shvatam da nisam sve predvidela, birajući ono što je izgledalo kao bolja škola. Sta li se tek dešava u onoj preko puta? Ne smem ni da pomislim. Dovoljno se zanimam nagadjajući koji će predmet lopov predavati mom detetu u petom, šestom razredu, ako ne bude uhvaćen...

Danas mi je srce malo manje... danas bih da pijem nešto hladno ... patike u strašno lošem stanju... kilometri vuku me za nos.... Danas sve nek' traje malo duže ... danas me ne vuče ćup sa zlatom... kome tako glupe stvari služe ... kilometri vuku me za nos... I ništa što se važnim može zvati... nisam prespavao... i previše da može da se vrati uvek sam davao... Treba mi... srce od meda... kocka od leda... dve plave pertle... i ti....

’’Ima odista jedno doba u ljudskom životu kad sve podseća na ljubav: sunčan dan, tamna noć, bura i tišina, novac i muzika, cveće i heroizam, mek divan oblak na nebu, mušica u vazduhu... Sreća vredi samo onoliko koliko je sreća za njih dvoje... Sirotinja je strašna samo zato što taj čovek ne može da tu ženu napravi kraljicom ili ona njega imperatorom..Svi gledasmo kroz ono što volimo: pejzaž, kuću, put, knjigu, ideju...'' A ti znaš šta ja mislim...samo ne znaš da sam odlučila.