...jurimo se čitavu večnost...kroz etar...kroz različite dimenzije...postojimo u obliku slova i reči kojima se igramo, električnih impulsa, boja, šifri, tonova... krijemo se u mikrokosmosu, u nekom našem matriksu ...u mislima, predosećajima i telepatiji...vidim te sada...i sve je isto, a drugačije...znam da si ti, a opet nisi...slušam te sada...čujem... povezujem...rešavam sistemsku jednačinu...sklapam mozaik...moja misao pretvorena u stvarnost...ona je plava...blaga...nežna...lepa...bistra... i, kao što sam i znala, sasvim posebna...

jedan dugi pogled...jedan uzvraćeni osmeh...pet, šest izgovorenih reči...i bezbroj neizgovorenih... jedna pročitana misao... milion pitanja...opet ti...i ja...i ništa...

E, ovako...ukratko: želim da se ovde vrati ekipa sa kojom je bilo moguće chatovati na blogu o 101 temi, pričati, savetovati, neslagati se, zezati se, svadjati se, razumeti se u tri reči, poznavati se, pre svega komunicirati, što je i smisao bloga...ekipa čiji su postovi imali dušu. Znam vas i sigurna sam da virnete ovde bar ponekad! Oglasite se! Evo i sajt su nam malo doterali! Dosadno mi je bez vas! Rozo, Vidra, Gor, Sneki, Kato, DbD, Anabela i svi ostali...VRAĆAJTE SE OVAMO!!!

’’Heeej...nije to ništa...pamtimo i gore dane...ma to su samo reči...kombinacije slova...i brojki...neke šifre...ma, nema veze...možemo da sačuvamo naš blog svet...neće oni nama...ma, da!..’’. Ovo sam napisala 25. oktobra, misleći da možda još ima nade za ono što je nakad bio ovaj blog...bacila sam danas pogled na naš mikro-kosmos koji mi je značio...sve se promenilo...nema vas...ima nekih drugih vas...ne znam šta se ovde dešava...nije mi smetala 1001 mana ovog portala... a ništa mi se na sajtu nadlanu.com nije svidjalo sem vas...ovaj blog je bio jedna posebna dimenzija, jedan mali tajni svet za neke od nas...i pored neslaganja i razlika u mišljenju, rasprava i napetosti...voleli smo naš blog i vraćali smo mu se...i mi smo se malo zavoleli...nekako smo se upoznali...prepoznavali stilove...znali ponešto o nama...uživeli se...ne znam šta se desilo...zašto nam je svima odjednom ta jedna kap promene logovanja prelila čašu...znam samo da mi je mnogo žao...zavolela sam neke od vas i nedostaju mi postovi i komentari...smatrala sam vas prijateljima...vi znate...ne mogu da prihvatim da se nećete vratiti...:(

...na uglu ulica Narodnog fronta i Balkanske, u minijaturnoj prodavnici, manjoj od lifta, od ranog jutra dežura prodavac srećaka i sreće. On sačekuje one koji su krenuli nizbrdo. Možda bi im jedna srećka mogla promeniti životni pravac...Nije teško biti toliko nesrećan da bi čovek počeo da pije. Ljude treba odvikavati od nesreće, a ne od alkohola. Nesreća je veći porok...Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija. To je česta životna priča. Ili ste sami ili ste suvišni...Naš grad se pretvorio u veliku čekaonicu. Svi čekamo lepše dane...