Na livadi zmija sikce
zmija sikce
zmija sikce.

Sta vi mislite o tome?

ponekad ne mogu da se setim sa kim bih mogla da razgovaram o necemu sto me muci. neke stvari ne ume svako da cuje. kao da mlataram rukama i vicem, vicem gluvoj osobi. kao kada meni neko odusevljeno prica o kosuljicama na bulevaru za samo 1000 dinara. ja to ne umem da cujem. pa samo klimam glavom, a osecam kako mi usisava zivot kao moja cerka spagetu....uups! gotovo! tako i ja znam da ne mogu svakom sve da ispricam jer niko ne moze sve da cuje. zato ponekad pricam u sebi, pevam u sebi i placem u sebi. ponekad se cak i smejem u sebi, ali nisam ni pomislila da ce me ovaj glupi blog nauciti i da pisem u sebi. ja pisem i pisem, ali to se nikako ne pojavljuje na prvoj strani. ko ce znati zbog cega? proucila sam cak i pravila koriscenja bloga. mozda sam uvredljiva ili vulgarna?

volela bih da znam zasto nema mog bloga? sta treba da se desi pa da se on pojavi?

Dakle, doceka! :) Naprosto moram da ucestvujem u ovom preporodu bloga. Ko bi rekao da ce se moje i teino zgubidansko blebetanje da se pretvori u "najkomentarisaniji blog u poslednjih mesec dana" Nadam se da necete opet, dragi dlanovci, imati neke stupidne nagrade koje bi inspirisale gomile slepaca da prave gomile unosa. Vec smo gledali taj film. Nista, hajde malo i da vas pohvalimo, dosta smo vas grdili. Fino vam je sve ovo, hajde zajedno da uzivamo.

pojavis se s vremena na vreme, tu i tamo...kazes ponesto...uglavnom pametno...medjutim, poneses sa sobom pregrst onih smajlica sto namiguju i nose zatamnjene naocare...oni te cine smesnim...zaboravljas na sustinu, a drzis se forme kao pijan plota...ja to razumem, i sama ne mogu da hodam bez oslonca...i tako...nije mi vise stalo, samo ponekad slucajno natrcim, pa me to izbaci iz koloseka. ali, evo me...vec idem dalje...uz pomoc oslonca