Ne znam kako je sa vama, mozda ste zreli od svoje sedamnaeste godine. Ja sam, ocigledno, propustila neke vozove. Najvise sam se na svetu obradovala prvoj bori jer mi je rekla da sam matora. Ne mogu da se bakcem tudjim pubertetom, jos nisam izasla iz svog. Ljudi kazu: sve je proslo kao san. Da li je moguce? Ili dobro lazu? I nista,bas nista vas ne pokrene? Pesma, osmeh, fotografija, mig...? Ma,daj! Kako se postaje tako odgovoran i ozbiljan? Ja svaki dan otkrivam nove principe, nepoznate odgovore, drugacije sablone. Kao nove boje...lepo je...sta znam...

da li da zavrsim ovo kao sto sam i zapocela, licno? ili da odem i nikad ni ne pogledam?... najbolje se vidimo kad smo potpuno prekriveni...oci...ma da...mozda su one ogledalo duse, ali se ona sigurno nalazi u glasu...znas to dok te lazem, dok mi drhti glas, znas to i kada ti pevam...o macki i misu...ko je tu ko?...molim te,ostani...

Sigurna sam da mi je ovo sve nekada znacilo...ovo mesto, datum, sve, ali...ne mogu da se setim zbog cega...sve se zamutilo hiljadama sivih nijansi...jedna fotografija, neki kao razgovor kao odraslih ljudi sto kao resava nesto i jedan stisak ruke...a ne! bez tog stiska, jer nikad se ne zna. I?...i nista. Ostala sam zeljna neceg,ali ne mogu da se setim cega jer se sve zasivelo.

Da vidimo...sta smo ovde imali? Jednu komsijsku, pa zatim na parove razbrojs'-ja cu jednu familijarnu, ti na jednu "red je" (kada se budemo sastali, ogovaracemo ih zdusno. I oni ce nas,pa nema veze...); zatim jednu esnafsku (Boze,sto to mrzim!!!) i na kraju jednu prijateljsku. Tu ce mi puci film, opusticu se za sve pare, pricacu glasno i smejati se jos jace. Imali smo usput, u kolima i jednu virtuelnu :) Sutra me ceka vrlo slican dan. I zasto ja sad vilenim ovde? Zato sto mentoli od preko puta ispustaju zvukove kao da im je poslednji dan srednje skole sa primesama krika koji lice na arlauk azdaje iz predstave Sveti Georgije ubija azdaju!

...nije moja jaca strana. jos kao klinka vazila sam za nevidjeno trapavo bice. recimo, deciji je rodjendan i svi jedu tortu. moj brat proviruje u sobu i kaze: sta je,mala, jos nisi prosula nista? cudo! ili, odlazim u bolnicu, u posetu zeni koju je udario auto i ima one grozne sine probodene kroz butnu kost. na njihovim krajevima su tegovi. ja vidim buba-svabu kako seta po njoj, pocinjem da se ljuljam i tresnem po tim tegovima iz sve snage. ima i ovo: kada sam konkurisala za svoj prvi volonterski posao, trebalo je da polozim neki test fizicke sposobnosti. moji drugovi su cvileli da idu sa mnom da vide kako ce to da izgleda. i tako...trapava sam i cesto padam...usput povredim i druge ljude...ponekad...ponekad ih samo dobro zabavim...svejedno...uvek se nadje neko da mi pruzi ruku da ustanem...i hvala mu na tome...gde cuje i gde ne cuje...a sve se cuje...uglavnom