dosta je bilo depresije! ua za fals emocije! dole bljutave recenice, molbe i praznina! juce je na svet stigla jedna princeza od malih dva kilograma i devetsto grama! dobrodosla, mrvice!

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece
-neka bude.
Belo od kise,

prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi uz put na celo jedan list,
i nista vise,
-ako se razumemo.

Ostalo neka ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje
i marame.

Neka neko nekome i dalje zariva noz u vrat.
I neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo diskretno
i uctivo udaljio.
I u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj na grudobrane svojih sumnji.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.



A kad me budu proneli
nagrizenog bakterijama zanosa,
trulog od virusa poverenja i verovanja
u ono sto mi je zivot dao,

i besnog kao pseto,
zbog svega sto mi zivot nije dao,

-svi kilometar od groba!

Sta ima nada mnom da bleji
stado ganutih prijatelja?
Pripisace mi,
znam,
mnogo toga,
a zaboravice da kazu da sam pao,
u zatisju velike bitke za rskavicu buducnosti,
od nekog zalutalog metka
nesvakidasnjih zelja.



Ne umivajte me,
molim vas,
samo mi maramicom pokrijte lice,
ako vam zasmeta moja budalasta maska.

Cegrtaljke u sake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke
i reklame,
neka grad izgleda kao arena
na dan mog odlaska!

Posle mene slobodno disite
i vi,
sa rukama od crepa
i vi,
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u milion nijansi,
od crne do bele,
i od bele do crne,
-nikada me necete stici,
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam,
ispred nosa svih vrlo postovanih
pronalazaca,
prvi uspeo da patentiram,
pod istim rednim brojem,
osmeh zanosa i cinizma.

Ja sam,
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije,
prvi isao da onjusim oblake,
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam da je mudrije
uciniti korak van sebe,
nego proci kilometre i kilometre
u svojim uspaljenim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije.

I posteno sam,
cini mi se,
platio
kiriju sto sam ziveo medju ljudima.

profesor Srba je predavao neku vrstu pevanja...govorio bi: kad udjete nekom u kucu,pa vas pita sta biste zeleli da slusate,a vi kazete "oprostite,imate li Baha"...na kraju price doticni bi trebalo da se nacisto onesvesti kako smo mi kulturiska...meni je Bah fuj...tezak za slusanje, jos tezi za izvodjenje...ne mogu da proniknem gde je tu sta a-b-a? nema to kod njega...tako nam je recenica za raspoznavanje postala imatelibaha...mi smo bili obesniji, nepovredjeni, jos nemaskirani i, u svakom slucaju, svoji...Srba je ostao tu iz proslih vremena,bez ikog svog...nikad nije hteo sa nama, glumio je neku ljutu mistiku i hladnocu...a ja sam se malo raspitivala,pa znam da nije bas tako ogoljeno leden,iliti cooool...mozda nista nije tako efektno kao ignorisanje,ali nista nam ne ostavlja manje mogucnosti...ja volim Bramsa ponajvise...valcer u b-duru otkida...i onog tipa sto je otisao sa zurke svog najboljeg prijatelja,pa se vratio za tri dana mrtav pijan...ali ni Mocart nije los...

...garaza je jedno mesto na Vracaru koje uopste nije garaza...e sad...ne volim da se prisecam takvih stvari, niti da budem pateticna. jezim se od ljudi "nekad je bilo mnogo dobro,a bice jos bolje, samo ovo da prodje". ali danas moram da se secam. danas je rodjendan mom najboljem prijatelju. upoznali smo se tako sto sam u drugom razredu bila smrtno zaljubljena u njegovog brata, a on u mene...moram da se smejem kad se toga setim. moj m sada zivi u najurbanijem gradu na svetu, sto sati leta odavde...saljem mu mejlove od sto pedeset recenica na koje on odgovori sa: da. ljubim te. dopisujem se sa njegovom zenom. on se ponekad cuje s mojim muzem. petnaest dana u godini zivimo u manjezu, setimo se garaze i svega. i tako...