Ево и ја да свратим мало да видим шта се ново дешава? Видим живнуло је мало овде...али још увек није то то... Нема везе... Да се похвалим - сада имам нову "машину" па ми блоговање представља одличну занимацију док рецимо...скидам неку музику и сл... Раније је то било право мучење... додуше dial up je dial up... Један велики позздрав од мене па се читамо... ;)

Никада нисам био претерано вичан у осмишљавању новогодишњих честитки или здравица. То се углавном сводило на оне већ познате излизане клишее од честитки. Зато ћу сада покушати да будем мало оригиналнији... За почетак ћу ипак почети шаблоном и пожелећу вам свима здравља у 2008. Ипак је то најважније, а приметимо да је важно тек онда кад се разболимо... Е па ја вам желим да следеће године уопште не приметите колико је здравље важно! За разлику од осталих, ја вам нећу пожелети да вам се остваре сви снови и да у новој години немате више ни једну потешкоћу... Просто то није реално... Уместо тога, пожелећу да вам се у новој 2008. години сваки тренутак среће уреже у памћење као најблиставији драгуљ како би у својим мислима та светлост могла да вас обасјава кад год на њих помислите, а када наиђу они тешки тренуци желим вам пуно снаге и да уз вас буду увек ваши најдражи који ће вам бити путоказ на прави начин посматрања живота. Ипак ништа није тешко када су уз вас прави људи... Срећна вам Нова Година!

Ево да вам се поверим шта ми већ дуже време преокупира сву моју пажњу. То је оно најважније егзистенцијално питање, питање запослења или како ми то сликовито волимо да кажемо «парчета хлеба». Моја потрага за истим је почела негде у септембру. Досада није дала неке резултате, а у том процесу сам на директан начин сазнао многе ствари за које наивно или оптимистично нисам мислио да ће бити такве. Од неких двадесетак и више пријава за посао, на разговор сам позван само на један и једанпут само на тестирање. Иако су ова два пута обогатила моје искуство ипак би било боље да су се завршила позитивним исходом. Овако сам само видео да послодавци траже висококвалификоване кандидате, који на психо тестовима на показују ни трунку своје депресије, који познају Енглески језик на нивоу Оксфордског placement testa II и који би дали све за запослење и примали просечну или испод просечну плату зарад професионалног усавршавања. И да, наравно, сви могући савети о томе како се треба понашати на разговору уче невеште, транзицијом затечене Србе, да се после разговора послодавцу обавезно треба захвалити. Не бих се сложио... Они би требало да буду захвални што сам се уопште и пријавио на њихов конкурс, што су имали прилике да запосле радника каквог неће никада имати, а не да ја захваљујем њима. Елем, наићи ће неки послодавац који препознаје све моје вредности... Што се тиче мог највећег разочарења – то је разочарење у компанију на коју сам својим факултетом био директно упућен. Када сам чуо да се мој колега који је завршио нешто пре мене запослио као поштар у једној београдској општини – нисам веровао. Нисам ни веровао у причу другог колеге да је шеф кадровске службе «необавештен» да на матичном сајту компаније постоји сервис за пријављивање и остављање своје биографије... Мада касније је све постало јасно... А сада ћу то своје откровење поделити са вама – сви они јако «културни и љубазни» људи који вас услужују у поштама широм Србије су на то место дошли зато што им је у пошти радила мама, тата, стрина, ујка, тетка, свастика и сл. Квалификације уопште нису биле пресудне, а да не говоримо о односу са клијентима. Оградићу се од неких и рећи част изузецима – ако постоје...

Danas slavim pa koristim priliku da i svim ostalim blogerima koji slave Svetog Nikolu pozelim srecnu slavu i da nam nas dobri Sveti Nikola donese mir blagostanje zdravlja i sto boljeg druzenja na blogu! ;)

P.S. Za zelje cestitke i pozdrave obratite se odeljku za komentare... Muzicke zelje ce biti ispunjene samo ukoliko se slazu sa istancanim ukusom naseg glavnog i odgovornog muzickog urednika...

Понекад помислим да је поред свих лепих ствари које су нам богом дане ту негде у пакету убачено и човеково велико проклетство. Да, то је пожуда. Пожуда из оне свима познате легенде да, када је Бог први пут направио људско биће – створио га је тако савршено да је и сам Бог постао љубоморан. И услед тога то савршено биће поделио на полове и послао на супротне стране света. Оставио их да се, те две половине савршенства, заувек траже и привлаче али никада да се не пронађу... Кроз векове је пожуда била табу тема, морално неприкладна, иако су јој је управо највећи моралисти најлакше подавали. Та енергија је постала нешто сасвим нечисто и ниско. У својој чистој и невиној форми може да се осети само у прелазу из детињства у тзв «одрасло доба». Тада то више није пожуда већ само чисто осећање и струјање енергије између двоје – који се осећају као да су одувек били спојени и као да их никаква сила на свету не може раставити. Сила привлачности која то двоје – њега и њу, упија једно у друго таквом снагом која се урезује у памћење и постаје мера за све будуће пожуде. Изнова се и изнова тражи али ретко кад се може поновити. Они који су мање успешни у тој потрази временом пристају на компромисе, само да би задовољили ту глад, утишали те хормоне (како смо физички и биолошки објаснили ту појаву у циљу сопственог оправдања). Такви компромиси касније доводе до још већих проблема... Пожуда постаје опасан наркотик, манифестује се све јаче и све јој је теже удовољити. Тим путем поћи је велика грешка. Вечита је борба одупрети се док не наиђе та једина половина која задовољава и која вуче у даљине. Одајем признање онима који одолевају и који су истрајни у својој потрази. Одајем признање и онима који су своју утеху и жељу нашли. Жалим оне које су своје компромисе толико обгрлили да су сами себе убедили да је друга половина права. Још више жалим оне које у својим компромисима немају ни мало критеријума и којима је једино задовољство у животу утолити «жеђ»...остаће вечно жедни...