Утисак који је остао после гледања тог филма у биоскопу, још увек је ту негде. Слажем се да су најбољи они филмови који вас натерају на размишљање, али тада сам мислио да је сво насиље и менталитет људи и ликова у филму у већој мери пренаглашен у циљу исказивања поенте. Мислио сам, па ово се уопште не догађа у Србији. Зашто редитељ опет пљује по србима? Јучерашње новине су ме демантовале у томе... Први чланак о силовању раднице бутика, који није многе оставио равнодушним видим. Способност наше полиције се одмах показала – познат је он њима само не могу да га ухвате! Други чланак о аутобусу навијача Црвене Звезде који се враћао са утакмице у Чачку уз полицијску пратњу! Питате се, шта ће аутобусу полицијска пратња? А онда следи одговор – зауставио се аутобус на стајалишту, а раздрагани «навијачи» кренули да отимају и пљачкају све што им дође под руку... Прво продавнице за још алкохола, затим једно прасе право са ражња па низ улицу. Узалуд је био труд јадних људи да се одбране (а било је оних који су успели уз примену силе да се одбране), јер наша полиција није ни то успела да санира! Трећи чланак, клинац дао конобару кафане лажну хиљадарку, овај га сутра препознао, ухватио за руку и одвео код газде. Газда кренуо да га туче, али дечко се извуче и побеже кући јадан. Међутим газда пронађе где живи и са екипом дође да туче његовог оца! Па *ебем му *атер, јел живимо на дивљем западу???

Те летње вечери сам морао да те одвезем до апотеке да баки купиш неки лек... Рекла си – сачекај само да се пресвучем! Не могу оваква у апотеку! Брзо ћу – само нешто да набацим... Изашао сам напоље у башту и чекао... Уживао у мирисима лета и замишљао како би свинг музика у оваквом тренутку била опијајућа... Нисам ни слутио шта ме очекује када си се појавила на вратима... Изашла си у припијеној крем хаљини која је истицала сваку линију твог тела... Линије које су сада урезбарене у моје сећање и биће заувек део мене... Једва сам тихо и промукло изустио – како си лепа... – А, свиђа ти се хаљина? То је само нека мамина стара... ништа посебно... Насмејао сам се и рекао – ако је тако – идемо сваки дан у апотеку! Твоје лице се озарило и подарило ми најлепши осмех који сам икада видео... пришао сам и пољубио тај свилени образ најмекши на свету... И од те вечери сваки пут када чујем ову песму, сетићу се тебе...

Frank Sinatra - The Way You Look Tonight

Some day, when I'm awfully low,
When the world is cold,
I will feel a glow just thinking of you...
And the way you look tonight.

Yes you're lovely, with your smile so warm
And your cheeks so soft,
There is nothing for me but to love you,
And the way you look tonight.

With each word your tenderness grows,
Tearing my fear apart...
And that laugh that wrinkles your nose,
It touches my foolish heart.

Lovely ... Never, ever change.
Keep that breathless charm.
Won't you please arrange it ?
'Cause I love you ... Just the way you look tonight.

Mm, Mm, Mm, Mm,
Just the way you look to-night.

Алекса Шантић: Јесен







Прошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају -
У њима нема ни силе ни власти.

Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај први;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
К’о да ми збори: нема љета више!

За друштво некад не беше нам стало,
О себи само говорасмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало.

...Прошло је љето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ни једног славуља.
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада...

Али лисица се поново врати на своју мисао:
- Мој живот је једнолик. Ја ловим кокоши, људи лове мене. Све кокоши су сличне, и сви људи су слични. Мени је, дакле, помало досадно. Али, ако ме ти припитомиш, мој живот ће бити као обасјан сунцем. Упознаћу бат корака који ће бити друкчији од свих осталих. Други кораци ме терају под земљу. Твој ће ме као музика позивати да изађем из рупе. А затим погледај! Видиш ли, тамо доле, поља пуна жита? Ја не једем хлеб. За мене жито не представља ништа. Житна поља не подсећају ме ни на шта. А то је жалосно! Али ти имаш косу боје злата. Биће дивно када ме припитомиш! Жито, које је позлаћено, подсећаће ме на тебе. И ја ћу волети шум ветра у житу...
Лисица ућута и дуго гледаше малог принца:
- Молим те... припитоми ме, рече она.
- Врло радо, рече мали принц, али немам много времена. Треба да пронађем пријатеље и да се упознам с многим стварима.
- Човек познаје само оне ствари које припитоми, рече лисица. Људи немају више времена да било шта упознају. Они купују готове ствари код трговаца. А како нема трговаца који продају пријатеље, људи више немају пријатеља. Ако хоћеш пријатеља, припитоми ме!
- Шта треба да радим? упита мали принц.
- Треба да си веома стрпљив, одговори лисица. Најпре ћеш сести мало даље од мене, ето тако, на траву. Гледаћу те крајичком ока, а ти нећеш ништа говорити. Говор је извор неспоразума. Али сваког дана, сешћеш мало ближе...

Сутрадан мали принц поново дође.
- Било би боље да си дошао у исто време, рече лисица. Ако долазиш, на пример, у четири сата поподне, ја ћу бити срећна већ од три сата. Уколико време буде одмицало, бићу све срећнија. У четири сата бићу узбуђена и узнемирена; упознаћу цену среће! Али ако будеш долазио кад ти падне на памет, никада нећу знати за који час да спремим своје срце... Потребни су читави обреди за то.

Тако мали принц припитоми лисицу. А кад се дан растанка приближи:
- Aх! рече лисица... Плакаћу.
- Сама си крива, рече мали принц, нисам ти желео никаква зла, али ти си хтела да те припитомим.
- Наравно, рече лисица.
- Значи, тиме ништа не добијаш!
- Добијам, рече лисица, због боје жита.
Затим додаде:
- Иди, погледај поново руже. Схватићеш да је твоја јединствена на свету. Врати се онда да ми кажеш збогом, а ја ћу ти поклонити једну тајну.
Мали принц оде да поново види руже.
- Ви уопште не личите на моју ружу, ви још ништа не значите, рече им он. Нико вас није припитомио, и ви нисте никога припитомиле. Ви сте како што је била моја лисица. Била је то обична лисица слична стотинама хиљада других. Али ја сам од ње направио свог пријатеља, и она је сада јединствена на свету.
Руже су се осећале веома нелагодно.
- Лепе сте, али сте празне, рече им он још. Човек не може да умре за вас. Наравно, обичан пролазник поверовао би да моја ружа личи на вас. Али она сама значајнија је од свих вас заједно зато што сам ја њу заволео. Зато што сам њу стављао под стаклено звоно. Зато што сам њој направио заклон. Зато што сам због ње поубијао густенице (осим оне две-три ради лептирова). Зато што сам њу слушао како се жали, хвалише или како понекад ћути. Зато што је то моја ружа.
И он се врати лисици.
- Збогом, рече јој он...
- Збогом, одговори лисица. Ево моје тајне. Сасвим је једноставна: човек само срцем добро види. Суштина се очима не да сагледати.
- Суштина се очима не да сагледати, понови мали принц да би запамтио...